Poslovna kultura, neoliberalizam, fenomeni i trendovi

Neoliberalizam i kultura

Italijanski revolucionar Antonio Gramsci opsežno je pisao o društvenim promenama i njegove tvrdnje su dobro poznate u naučnim krugovima; iz fašističkog zatvora oglasio se sa  izjavom da “pre rađanja novog staro mora umreti, I tokom tog perioda dešavaće se mnogobrojne morbidne pojave I simptomi” (Gramsci 1971). Situacija je slična I u današnjem modernom svetu – neoliberalni sistem pokazuje svoje slabosti I polako “zakazuje” u svim sferama. Sve veći broj ljudi na globalnom nivou shvata da je optimizam modernog poretka lažan kao I da isti nije podjednako siguran za većinu populacije. Pitanje koje postaje sve aktuelnije jeste da li su današnji “pobednici” to postali sopstvenim zaslugama ili su koristili pogodnosti koje pružaju “ležerni” neoliberalni uslovi (Sandel, 2020).

U narednom delu teksta ukratko će biti prodiskutovani neki od fenomena/trendova koji su direktna posledica forsiranja neoliberalnih vrednosti (korozivnost karaktera, socijalna anksioznost, kultura usamljenosti/čežnjivosti, welnes kultura, kultura toksične produktivnosti I dr). Takođe, svi oni su međusobno povezani I ne mogu se izolovano analizirati.

Korozija karaktera. Autor Senett u svom radu još od 1998.godine ističe da je neoliberalni poredak doveo do slabljenja/brisanja tradicionalnih vrednosti. Odnosi poverenja I kohezije, u svim sferama društva, postaju sve ređi I slabiji. Na globalnom nivou visoko se vrednuje individualizam, u okviru koga svaki pojedinac “juri” za svojim ciljevima, trudeći se da bude samodovoljan. Naravno, sve ovo dovodi I do promene ljudskog karaktera - kako uopšte spoznati šta je trajna vrednost u društvu gde su kratkoročnost I nestrpljivost postali moto funkcionisanja? Na taj način je moderni život postao  skup fragmenata, događaja, epizoda, instrumentalnih vrednosti I dr., I sve manje liči na smisaoni concept (Sennett, 1998).

Socijalna anksioznost. Socijalna anksioznost postala je treći najčešći psihološki poremećaj, pored alkoholizma I depresije, a od bolesti pati 13% populacije. Po mišljenju autora Hickinbottom-Brawn, kultura samopromocije, proaktivnosti, stalnog nadmetanja sa okolinom, uopšte pozitivnog impresioniranja, doveli su do toga da se nekadašnja sramežljivost, pretvori u vrlo neprijatnu dijagnozu koja ljude paralizuje (Hickinbottom-Brawn, 2013).

Kultura čežnjivosti. Kako navode autor Shams I kolege, kultura neoliberalizma ustanovila je vrednosti koje definitivno ne odgovaraju ljudskoj prirodi, pa tako oni danas čeznu upravo za suprotnim. Konkretno, izolovanost je probudila želju za pripadanjem; prekarnost rada, kao I strah I nesigurnost koje ovaj system nosi sa sobom, u ljudima su aktivirali potrebu da se opet osećaju sigurno; vlast koja se nalazi u rukama malog broja “nedodirljivih” ljudi, populaciju je pokrenula ka vraćanju kontrole u sopstvene ruke. Generalno, svet u kome bi ljudi trebalo da se osećaju dobro čini upravo suprotno, što otvara veliki broj pitanja kojima bi se aktivno trebalo baviti u narednom periodu (Shams, Bhargava, Hanbury, 2024).   

Kultura samo-pomoći. Ova kultura insistira na stalnom unapređivanju I usavršavanju a koja pojedincu pomažu da postane najbolja verzija sebe, u svetu koji je krajnje takmičarski nastrojen. Zanimljiv podatak je da je isto tržište dostiglo vrednost od čak 13.4 biliona dolara na teritoriji SAD I to samo za 2022.godnu. Za period od 2013. do 2019.godine, broj prodatih knjiga na ovu tematiku rasato je godišnje za čak 11%, a u tom period pojavio se I veliki broj podcasta koji ljudima približavaju šta treba da urade kako bi postali što lepši, uspešniji, bogatiji, primećeniji. Populacija je postala ovisna o guruima koji aktivno promovišu pozitivno razmišljanje kao najispravniji način funkcionisanja (Marketdata LLC 2023).

Samo-pomoć nije nova pojava, čak suprotno, ima svoje duboke korene u istoriji SAD. Pokret pod nazivom “New Thought” pojavio se još u XIX veku, promovišući stav da ljudi treba da imaju pozitivan stav prema životu. Sredinom XX veka, ministar Norman Vincent Peale, postao je poznat po svojoj knjizi “The Power of Positive Thinking” (“Moć pozitivnog razmišljanja”), koja je vrlo brzo postala bestseller. Na taj način, popularna psiholgija, odnosno tzv.nauka o sreći polako su počele da bivaju deo života današnjeg, modernog čoveka. Po mišljenju autora Diamond, ovakve prakse radnicima su pomogle da se “bezbolnije” infiltriraju u kapitalistički poredak, verujući da će maksimum ulaganja napora doneti istu toliku korist (Horowitz 2017; Diamond 2018). 

Welness kultura. Današnji popularni koncept wellness kulture, vuče korene  još od sredine XX veka, odnosno socijalnog pokreta Crni panter (Black Panther). a potom Hipi pokreta. Konkretno, 60-tih I 70-tih godina prošlog veka, održavanje fizičke spremnosti nije bio akt hedonizma niti samoljublja, već način izražavanja političke volje koji podrazumeva da su telesna autonomija I zdravlje vid ostvarivana univerzalnih ljudskih prava. Slično navedenom, verzija Welnesa koju su zastupali Hipiji promovisala je ličnu transformaciju kao deo opšteg socijalnog pokreta I naravno nije imala političku konotaciju. (Baker 2022).

Koncept welnesa kakav danas postoji ojačao je zahvaljujući njegovom “udrživanju” sa narativima kao što su razvoj više svesti, praktikovanje holističke medicine, tzv. “clean eating” (čista ishrana), očuvanje životne sredine I dr., pa je  kao takav dobio krajnje konzumerističku I materijalnu dimenziju (Pruitt 2023; Kauffman 2018).

Toksična produktivnost. Koncept toksične produktivnosti vezan je za neoliberalnu radnu etiku I podrazumeva nezdravu želju za radom 24/7, pa makar to uticalo na status mentalnog I fizičkog zdravlja. Pojedinac stalno teži da uradi više čak ukoliko to od njega niko I ne traži. Glavni krivci za jačanje ovog trenda su uticajni I visoko pozicionirani pojednci, koji na svojim on line nalozima (uglavnom X) promovišu da se samo “udarničkim” radom može postići uspeh. Rezultat toga jeste stvaranje armije ljudi koja smatra da je dan izgubljen ukoliko u potpunosti nije racionalno iskorišćen. Mnogi autori ističu da se ovakva kultura još snažnije ustoličila tokom pandemije Covid 19 – u želji da pobegnu od realnosti (I sopstvenih misli), ljudi su nalazili načine da budu okupirani po ceo dan. Međutim, toksična produktivnost se može tumačiti I kao želja kontrolom – “ukoliko uradim više, biću siguran I svi će me više voleti”.